UMETNOST INTERVJUISANJA

Poslednjih desetak godina u Srbiji se ustalio običaj da se intervjui sa stvaraocima koji imaju šta da kažu, posle kratkotrajnog žurnalističkog života iz masovnih medija sele među korice knjiga. Ovakvoj aktuelizaciji u svetu visokotiražne, dijaloške proze, koja korene vuče iz antičke Grčke (sofisti) poesbno je doprinela edicija "Razgovori s piscima" gde je BIGZ publikovao više izvanrednih kolekcija odabranih intervjua sa našim klasicima: Crnjanskim, Andrićem, Kišom, Pekićem, Pavićem . . . A toj, sve brojnijoj, populaciji domaćih "razgovornih publicista" nedavno se priključio pesnik i novinar Dejan Stojanović, sada nastanjen u Americi. Njegova knjiga "Razgovori" donosi četrnaest komunikativnih i, često, provokativnih intervjua, nakon kojih su, umesto epiloga, štampane i tri Stojanovićeve reportaže o odnosu Srba prema "ostatku čovečanstva". Ovde se radi o prilozima nastalim početkom, za nas kataklizmične poslednje dekade XX veka, od kojih su većina objavljeni u tada prestižnom kragujevačkom magazinu "Pogledi" , kada su u njima svoje mladalačke radove štampali neki od vodećih stvaralaca nove generacije (Gojko Božović, Biljana Srbljanović, Ivan Medenica, Djordje Milosavljević, a tiraž premašivao 200 hiljada prodatih primeraka. Osim toga, ovi intervjui slede i liniju Stojanovićevog emigrantskog putešestvija koja, od zavičajne Metohije, vodi preko Beograda (gde su nastali razgovori sa Momom Kaporom, Alekom Vukadinovićem, Nikolom Milosevićem i Savom Rakočevićem) i Pariza (Omčikus, Ljuba Popović, Šobajić, Ž. K. Vilar), do Čikaga (Charles Simic, Saul Bellow, Stiv i Nadja Tešić, Branko Mikašinović).

Stvarnost ove zanimljive knjige opredeljena je dakle, dramatičnim posmatranjima na svetskom planu: rušenjem berlinskog zida, demontiranjem komunizma i krvavim komadanjem Titove Jugoslavije. Zato je logično što su se Stojanovićevi sabesednici manje bavili svojim poetičkim nacelima, a više, kao intelektualci odgovorni pred budućnošću, analizirali stranputice kojima se zaputila civilizacija. Čak i onda kada je novinar nastojao da ih navede da razotkriju pojedine nivoe svojih autorskih strategija, intervjuisani su se držali prividno sigurnijeg a, u stvari, neuporedivo "klizavijeg" terena društvene zbilje, opasno ruinirane mnoštvom suprotstavljenih energija. Tako su, neretko, nastajale situacije u kojima su ovi, nesumnjivo umni, ljudi demonstrirali zadivljujucu dozu naivnosti u poznavanju ključnih principa vezanih za planetrani transfer uticaja, insistirajući na uverenju da će razborita moć razuma, uvek i svuda, biti kadra da porazi ogoljenu destruktivnost sile. Znamo, brojna zbivanja širom zemljine kugle, naročito u Srbiji, nažalost, užasno su ih demantovala, ali je ovim "Razgovorima", bar, i to bi mogao biti njihov važan kvalitet, demistifikovan potroseni romantičarski status intelektualca modernog doba kao beskompromisnog Prometeja ili, makar, poželjnog Don Kihota. Štaviše, ovde je on sam sebe sveo na marginalizovanog popisivača što ugled stiče argatujući u najbezazlenijim kartotekama političke moći.

Navedeno, naravno, ne znači da su Razgovori kolekcija promašenih procena. Upravo suprotno, reč je o naslovu u kome ce svaki čitalac moći da stavi na probu mnoštvo ličnih stavova bude li spreman da se liši svog, standardno pasivnog položaja. Pri tom, snažnu podršku će mu pružiti baš pozicija Dejana Stojanovića, jer je on u intervjue ulazio bez kompleksa, sa savršeno jasnom namerom i vizijom konačnog cilja. Uzrok takvog njegovog pristupa je, očito, danas tako retka, gotovo dečačka, posvećenost obavljanju žurnalističkog zadatka, što je za posledicu imalo jedno, nesporno, intelektualističko, ali i prijateljsko raspričavanje veoma ozbiljnih tema. Mozda tajna lakoće i skladnosti ovih intervjua leži u Stojanovićevoj konstataciji da je "svojim sagovornicima prilazio manje kao profesionalni novinar, a više kao umetnik koji želi da neke svoje uvide produbi u razmeni mišljenja sa istaknutim stvaraocima za koje veruje da bolje od većine razumeju svet". Posebno dragoceno je to što je on svoju intervjuersku strast i dar za improvizaciju i domišljanje posredovao i na autoritete s kojima je razgovarao, i uz čija se akademska zvanja prakticno podrazumeva teorijska akribija, pa i hermetičnost, zbog čega je ova knjiga očišćena od teško prohodnih mesta i visokoučenosti koje bi mogle da opterete percepciju "prosečne publike". Autorova usredsređenost i podrobna obaveštenost o svim momentima od vitalnog značaja za dramaturgiju razgovora, koji su ga oslobodili iluzije da se gomilom podataka, razmeće pred svojim sagovornicima ili, ne daj Bože, pokuša da im "ukrade dušu", najbolje dolazi do izražaja kada se Stojanović, na najmanju digresiju ili asocijaciju u razmeni misljenja, transformise iz diskretnog slušaoca u minucioznog ispitivača koji ume da nametne svoj ritam razgovora. Na taj način stiče se važan osećaj da tekst "Razgovora", uprkos svojoj, nuzno, izlomljenoj strukturi, nema grubljih oscilacija, nego da sledi nit prirodnosti.

Mada su u "Razgovorima" objavljeni intervjui sa takvim imenima kao što su nobelovac Saul Bellow ili matematičar-pesnik Žak Klod Vilar, do kojih su ovdašnji novinari retko uspevali da stignu, kao najinteresantnije Stojanovićeve "mušterije" su se nametnuli scenarista Stiv (Stojan) Tešic i pesnik Charles (Dusan) Simić. Naime, to su Era i Šumadinac koji su, u najboljem maniru prekookeanskih "sapunica", materijalizovali svoj "američki san" kroz "Oskara" (Tešic) i "Pulicera" (Simić), čitavo vreme u svom radu, ponekad i nehotično, istrajavajući na prozimanju tradicije usvojene u rodnom kraju sa prizemnim standardima "o'kay" kulture nove domovine.

Konačno, bilo bi neoprostivo zanemariti činjenicu da kompletnom zadovoljstvu pri čitanju ove knjige doprinsi i njen vrhunski i rastresit prelom teksta, za što zasluge pripadaju art-direktoru "Književne reči", Radu Tovladijcu i stripocrtaču Zoranu Tuciću koji je uradio portrete svih četrnaest intervjuisanih stvaralaca, i samog Dejana Stojanovića.

-Dušan Vidaković

Zbilja, broj 62/63, novembar/decembar 2000.

Knjiga novinskih tekstova i intervjua Dejana Stojanovića nastala je početkom devedesetih. Sklon istraživanju, autor ove knjige, koji je pre svega pesnik po vokaciji, završio je kao i najbolji predstavnici naše književne reči—u inostranstvu.

Izgnanstvo je večna prisutnost naše knjizevnosti, i kao po pravilu njeni predstavnici su naša najbolja pera. Tako su prisilni izgnanici bili Dučic i Rastko Petrović, a dobrovoljni Kiš i Pekić. U tom društvu našao se Dejan Stojanović. Njegovo izgnanstvo je dobrovoljno. Nakon deset godina ispalo je da je dobrovoljno da ne bi bilo prisilno. Posebna simbolika Stojanovićevog izgnanstva jeste u tome da je otadzbinu napustio u godini tri veka seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem.

Poznavajući pre svega svoju kulturu, Stojanović se na kratko zadržao u Beogradu, a prva destinacija je bio san svih nasih predratnih i poratnih umetnika—Pariz. Odatle je ka nasim redakcijama potekla reka intervjua sa nasim najpoznatijim slikarima koji već decenijama žive i stvaraju u tom gradu.

Nakon Pariza Stojanović se skrasio u Čikagu, najvećem srpskom gradu u dijaspori. Odatle su stigli izvanredni intervjui sa nasim, pre svega kulturnim radnicima, koji su svoju slovensku i srpsku osobenost tako uspešno ugradili u američku kulturu. Zato možda i nije čudno što je Stiv Tešić bio jedan od najvećih američkih dramskih pisaca, a Charles Simic je trenutno jedan od vodećih američkih pesnika.

Stojanovićev izgnanički trougao Beograd-Pariz-Čikago doneo nam je ovu knjigu. Stojanovic je pre svega pesnik, ali i izvanredan intervjuer. On poseduje ono što mnogi intervjueri nemaju: apsolutnu obavestenost o delu sagovornika i dar za slušanje. On sagovornika ne muči pitanjima, nego naizgled lakim podpitanjima iz njega izvlači ono najvaznije. U tome je najveća vrednost ove knjige.

-Aleksandar I. Popović

Knjigom "Ples vremena", Stojanović zaokružuje svoj tridesetogodišnji pesnički opus—u njoj su pesme iz sedamdesetih godina dvadesetog veka, kao i one napisane 2007. godine. Prepoznatljivim pesničkim i misaonim sistemom, te formama u kojima se srpska poezija prvi put ogleda, Stojanović dosledno trasira nove perspektive pevanja.

-Srđan Stanišić

SAŽET I PROČIŠĆEN JEZIK

U knjizi "Oblik" objavljenoj kod podgoričkog "Gramatika" preovlađuju filozofske reminiscencije. Osnovni motiv prodenut kroz celu knjigu jeste oblik; od atoma do veličina. Mora se priznati da o ovako apstraktnom pojmu nije lako pevati. "Oblik što sija sam / Veliki Atom / Malo Sunce / Veliki i mali" ("Sreća atoma"). Afirmacija života i stvaralaštva jeste dominanta sveta. "Oblik sam koji oblike stvara / Stvarati znači živeti" ("Život oblika"). U pesmi "Sjaj" iskazana je pohvala obliku: "Kad biste shvatili moj sjaj / I vi biste zasijali". Tihim glasom pesnik opominje one koji su gluvi za sjaj: "Jedino ćutanjem govorim // Kada bih zaista progovorio / Utonuli biste u nemušto" ("Povratak iz sna"). Kretanje je: "Kroz svašta prosao / Nigde bio nisam // U najmanjem i najvećem spavam / Na istom mestu ostajem // Kud god krenem / Na sebe nailazim", iz istoimene pesme.

U pesmi "Klopka i izbavilac" ponovo će Stojanović dodirnuti poetsku simboliku i poetiku Aleka Vukadinovića.

Preko puta stoji mržnja, čak se i pesme sa tim naslovima u knjizi gledaju, Pesnik se, prirodno, opredeljuje za ljubav ali i razume onog koji mrzi: "Ništa ne nastaje / Ništa ne nestaje" ("Velika soba"). Dalek oblik je čujan. U knjizi "Oblik" Stojanović je iskazao visok stepen filozofskog poimanja stvari i pojava, apstraktnih pre svega, i pokazao se kao vrstan poetičar.

-Draginja Urošević
Borba, 2001.

OBLIK

Prapostojbina oblika, sažetog u pesmama Dejana Stojanovića, ne počiva u osnovi istorijskog i mitskog predanja, iako se na njega posredno oslanja, ona je duboko porinuta u tamu praoblika i njegovih bezbroj alotropnih formi oslikanih u prirodnom ciklusu. Pesma je relacija između sopstvene oblikotvorne moći i naslućivanja obrisa i granica sveta—prostora i vremena, jedinstvenog i apsolutnog bića, početka i kraja sveta.

-Petar V. Arbutina

BELINA SVETA I PAPIRA

Posle tri pesničke knjige: "Krugovanje" (1993, 1998, 2000), "Sunce sebe gleda" (1999) i "Znak i njegova deca" (2000), Dejan Stojanović se još jednom upustio u neponovljivu avanturu stvaranja--odnosno tvorenja. Demijurški izazov koji se nalazi u biti svakog stvaralastva, u ovoj knjizi je dvostruko ostvaren. Pesnik ovom knjigom tvori svoj poetski svet—jedno pusto prostranstvo (konkretnije belinu papira) naseljava duhom i smislom, a s druge strane, segnuvši duboko u dijahroniju prati nastanak pravog sveta i svemira.

Zbirka pesama "Tvoritelj" uglavnom se sastoji od kratkih pesama, međutim, na idejno-tematskom planu ona se može posmatrati i kao jedna jedinstvena poetska celina. Da bi i na jezičkoj ravni istakao drevnost vremena, stihozbirka obuhvata (a postoji li veća drevnost od perioda nastanka svemira, a time i našeg sveta), Stojanović svoju poetiku bazira na samim temeljima čovekove spoznaje sveta: vodi, vatri, zemlji i vazduhu.

Stojanovićev, odnosno "Tvoriteljev", svet je na izvestan način "svet pre sveta"—svet koji još nije spoznao sebe. O tome svedoče stihovi iz pesme "Dan i mrak" . . . "Tišinu koju niko nije čuo / Mrak koji niko nije video / Uspavani mrak / Sebe čeka".

Dejan Stojanović je zbirkom pesama "Tvoritelj" uspostavio veze i relacije, sklad i harmoniju između duha i materije, dajući i jednom i drugom ono mesto koje im pripada—prvo. Jer, kao sto se ideja ne moze ovaplotiti bez materije, tako ni poetska inspiracija ne moze činiti umetničko delo za sebe, dok ne prozbori kroz um i ruku pesnika. Mogli bismo reći da je "Tvoritelj" plod velike usaglašenosti pesnikove inspiracije, uma i ruke koja ispisuje belinu sveta i papira.

-Oliver Janković
Borba, 28, 29, 30. 11. 2000.

ZNAČAJNI DOMETI KRATKE LIRSKE FORME

Sasvim opravdano, može se reći da je Dejan Stojanović (1959) u svojim do sada objavljenim pesničkim knjigama uspeo da uspostavi i omeđi svoj pesnički svet. Ono što taj svet održava jeste određeni pesnički koncept, pojam koji odmah iziskuje nekoliko objašnjenja i razgraničenja. Pre svega, ako je koncept misaona, odnosno čisto misaona kategorija, postavlja se pitanje u kojoj meri se razlikuje onaj izvorni, primarni, filozofski koncept od drugih oblika ovog pojma. U nekim, (čisto) filozofskim konceptima, misao, sama po sebi, na kraju jednog procesa ostaje ono što je bila i na početku tog procesa. U okviru pesničkog koncepta, međutim, misao se, gotovo uvek, s obzirom da je poezija umetnost, neposredno ili posredno služi čulnim sredstvima—slikama, jezičkom melodijom. Zato tvrdnju o postojanju apstraktne poezije, bilo da je reč o poeziji u kojoj preovlađuju slike, bilo, pak, o onoj misaonoj, metafizičkoj, uvek moramo dodatno komentarisati. I Stojanović je shvatio razliku između filozofske i takozvane pesničke misli, pa, u pesmi, "Čista misao" to ovako ilustruje: "Izvija se i provlači / Kroz šumu izazova / Sve bi da je zavede / Ako izdrži izroni čista".

Ovakva, čulno obogaćena misao u poeziji ne znači da mi određene pesničke činjenice ne možemo imenovati ili objašnjavati misaonim ili folozofskim terminima. Stojanovićev pesnički koncept upravo ukazuje na jednu misaonu osnovu koja ima filozofske i poetičke reference. Naime, i u ovom slučaju mi, jedan, pesnikov koncept, ne nazivamo filozofskim konceptom, između ostalog i zato što su filozofski koncepti uvek do kraja misaono dograđeni i zaokruženi, a pesnički koncepti nisu niti mogu biti takvi. U poeziji niza srpskih pesnika, čak i onih koji pripadaju krugu takozvanih čistih liričara (Crnjanski) nailazimo na elemente pojedinih filozofski sistema ili pravaca koji su postali pesničke, čulne činjenice, kao što se ovo dešava i u poeziji naglašeno čulnih, metafizičkih pesnika (Branko Miljković). Zato se može reći da pominjanje "atoma", "nečujne melodije" "elemenata" . . . u Stojanovićevoj poeziji nesumnjivo upućuje na predsokratovsku misao, ili onu prvu, izvornu filozofiju, u kojoj Biće i mišljenje još uvek nisu bili odvojeni. Atomisti, pitagorejci, filozofija praelemenata, ili Zenonove aporije--to su uporišta Stojanovićeve poezije, koja istovremeno ostavljaju pesniku mogućnost da pesničkim sredstvima uobliči celine svojih pesama.

Materija i kretanje u osnovi su Stojanovićevog pesničkog sveta. Nije ovde u pitanju materija kao neka bezoblična masa, niti kao nekontrolisano kretanje, već se, u skladu sa teorijom o haosu i kosmosu, polazi od uobličene materije, od oblika kao osnovne materijalne jedinice i od osmišljenog kretanja, kojim upravljaju istovremeno i prirodne sile i čovek. Naravno, u Stojanovićevoj poeziji nije rekonstruisana neka celovita kosmogonijska teorija, niti se insistira na nekom, do kraja određenom, sakralnom ili svetovnom demijurgu, već na jednom opštem kretanju koje liči na "treperenje" materijalnih čestica i koje uvek ima svoj cilj, više ili manje dostižan, normalan ili apsurdan, logički ili alogički. (U pesmi "Treperenje" autor je poređao elemente uključene u ovaj oblik kretanja: "krivo drvo", "ravnodušnog galeba", "zvezdu", "čoveka koji gleda", "iskru", "snagu", "vatru", "užas", "raspad", "vonj", "mir".) Tvoritelj, Oblik, Znak . . . , Krugovanje—ovi naslovi Stojanovićevih pesničkih zbirki najbolje ukazuju na dve pomenute dimenzije njegovog pesničkog sveta—na materiju i kretanje. Kretanjem u Stojanovićevoj poeziji upravljaju dijalektički zakoni, koji se primenjuju paralelno, u saglasju, ali, istovremeno i u znaku suprotstavljanja: pesnik polazi od oblika kao ostvarenog cilja, ali, istovremeno, tvrdi da cilj i put prema tom cilju, odnosno "cilj" i "čin" lako menjaju mesta, što ima i etičke i estetičke konotacije:

I što se stvori
I što se zbroji
I što se potroši
Sve čini čin
Išto se nada
I što se ne postigne
I što je muka
Sve čini cilj
("Cilj")
Fizičko kretanje u Stojanovićevoj poeziji u osnovi je paradoksalno, kao odjek Zenonovih aporija, a takvo kretanje prate i verbalni paradoksi: "Smejem se i drugima je hladno". I slikovno kretanje ovde može biti uslovljeno paradoksima koji su sada prevashodno etički intonirani. "Iako istinu nosi / Nijedan oblik / Ne doseže je / Zahvaljujući tome leti". "Širenje" i "skupljanje" oblika u Stojanovićevoj poeziji lako je i ljupko, kao što se šire i skupljaju pneuma ili monada. Tako jedan "oblak" kao elementarni prirodni oblik, "U bezbroj želju pretače / Nasmejan dok sebe guta."

Ako su materija ("oblik") i kretanje u temeljima Stojanovićevog pesničkog sveta, pa ako, u odnosu prema ovim pojmovima dolaze do izraza elementi jednog iz pesnikove lektire proisteklog koncepta, koji se nazire kroz pesničku strukturu, onaj drugi pojam, koji je Aristotel, uz materiju, dalekosežno uočio—forma—ukazuje na pesnikova poetička i teorijska načela. Svako ko je upućen u književnoteorijsku terminologiju, uočiće u Stojanovićevoj poeziji nominalno prisutne pojmove vezane za stvaralački postupak ili za umetničku, pesničku formu. U srpskoj, kako klasičnoj tako i savremenoj poeziji, pesma i pesničiki čin česti su, gotovo obavezni pesnički motivi. Jedan, opšti obrazac ovakvog pesničkog opredeljenja ukazuje na težnju da se iskaže sopstveno viđenje pesme kao umetničkog fenomena, i, naročito, mogućnost učinka toga fenomena u svetu i životu. Stojanović je, čini se, jedinstven po insistiranju na pesničkoj "obradi" nekih neprekidno aktuelnih pojmova pesničkog čina i pesničke forme: doživljavanja, opisa, prepričavanja, iskazivanja, znaka . . . Ako ovaj pesnik "doživljaj" poistovećuje sa "istinom", a , nasuprot imenovanju kao najčešće pominjanoj vrsti stvaralačkog postupka, ističe "izricanje", onda takvi stavovi najbolje ukazuju na prirodu njegovog odnosa prema jednom sistematski 'obrađenom" pojmu u njegovoj poeziji -- "znaku" -- kao prema dominantnom obliku iskaza u toj poeziji -- sažetoj, kratkoj lirskoj formi.

Znak, kao jedan od osnovnih estetičkih pojmova u XX veku za Stojanovića je višestruki izazov u svim fazama njegovog stvaralačkog postupka. Upravo se u znaku stiče mnoštvo dimenzija, kao što se, istovremeno, stavlja na probu jedan pesnički odnos koji bi obuhvatio sve te dimenzije: opštu, posebnu, pojedinačnu, čulnu i duhovnu, jezičku i značenjsku. U skladu sa zahtevima svoga pesničkog koncepta, Stojanović ponajviše teži približavanju opšte i pojedinačne dimenzije znaka, to jest poistove}enju "forme" ovog pojma s pojedinačnim fizičkim i duhovnim pojavama sveta i života, istorije i umetnosti. Doživljaj i ono što u tom doživljaju prirodno dominira, emocije, ima prevagu nad racionalnom, saznajnom komponentom u Stojanovićevoj poeziji. A ove, doživljajne, emocionalne činjenice, presudno utiču i na njegovu pesničku "kratkoću". Takav odnos prema "znaku" i drugim tematskim "jedinicama" u Stojanovićevoj poeziji, naime, bitno usmerava ovog pesnika u pravcu lirike , ili "lirske kratkoće," a ne u pravcu racionalno-intelektualne sažetosti. U Stojanovićevom doživljajnom odnosu prema "znaku", ali i drugim osnovnim motivskim jedinicama njegove poezije, sadržani su i slikovni (imaginativni) i refleksivni i melodijski impulsi te poezije. Takvi impulsi doprineli su pojavi nekih autentičnih obrazaca Stojanovićeve "maternje melodije".

Iskra ti senka
Bajka ti san
Ti majka mira
Opsena i raj
Želja ti varka
Mašta ti srž
Ti otac zraka
Izvor i moć
Plav i crn
Vatra i vrisak
Jezgro vulkana
Samom sebi dom
("Dom znaka")
Stojanovićeva "lirska kratkoća", naravno, ne pojavljuje se izvan tokova savremene, moderne srpske lirike. Njene korene treba tražiti u Nastasijevićevoj i Popinoj poeziji, kao što pojedinačni leksički elementi Stojanovićeve poezije, ili, pak, pesnički koncepti odnosa prema nekim pesničkim motivima, upućuju na Branka Miljkovića, i još ponekog od najboljih predstavnika savremene srpske lirike. Ali, u pitanju su samo fragmentarni odblesci, uključeni u dobro zasnovanu i uspešno oblikovanu celinu jednog veoma interesantnog pesničkog sveta, koju, kao i sve jezičke, krhke tvorevine, treba pažljivo dograđivati i dorađivati, braniti.

-Miloslav Šutić
Književna reč, broj 515, jul 2001.
Odzivi, str. 67, Konras, biblioteka Groš, Beograd 2002.

ZNAKOVI SMISLA

Središnja, ključna misao vodilja treće knjige pesama Dejana Stojanovića potpuno je obelodanjena u uvodnoj prilog pesmi "Nadnebni znak" kojom se otvara zbirka "Znak i njegova deca." Poput terazija, na jednom njenom tasu je misao sa težinom spoznaje tajne novog vida praiskona, odnosno njegovog, u svemu začetnog, znaka zametnutog u vaseljenskom vrtlogu. Pesma "Nadnebni znak" je kao belutak bačen u središte vode bezdane, odakle je ko zna kad i kako do kopna, do svetlosti, ili do dlana izronio. Nakon ponovnog dospeća do dna, odakle će samo svetlosnim zracima da se oglašava , javiće se između obala korica knjige pet koncentričnih krugova imenovanih kao "Vrhovni znak", "Znak i ništa", "Lice znaka", Reč i znak" i "Znak i san", Poslednji, prividno najmanji, ali koji podlokava i razdire sve dubine Nevremora koje se igra tlom zemaljskim. Kako u prvom, tako i u svim potonjim poetskim krugovima, osim pojma Znak kojeg pesnik uvek ispisuje velikim slovom, javlja se i drugi, takođe sa značenjem "Oblikotvornog prauzroka sveta kojeg preispituje pesnikova ezoterična radoznalost" (zapažanje recenzenta Petra V. Arbutine). Reč je o Zraku sa ne samo metaforičkim značenjem graditelja i rusitelja. Zrak je, po Stojanoviću, "osmeh praznine", a "Praznina koja se smeje / Probuđeni je znak".

U drugom ciklusu, "Znak i nista", u središtu filozofsko-poetske opservacije jeste pojam ništavila ili nule. I nije reč o bezizlazu, jer "Ništa je postojano samo dok Znak spava". U ništa se i Vrhovni Znak pretvara, i to u trenu kada je najmoćniji. Bitno je istaći onu primarnu odrednicu kojom se Dejan Stojanović izdvaja iz mnoštva pesnika ne samo svoje generacije. Njegov lirski koncept, kojeg iz knjige u knjigu neprestano dograđuje, zasnovan je na kosmonizmu, filozofskom pogledu na svet, koji na vasionu, zajedno sa čovekom i svim sto je čovecansko, gleda kao na jedno veliko jedinstvo i celinu, a na duh kao na ogledanje vasione. Hipoteze Kanta i Laplasa o postanku sunčevog sistema, kosmogonija, a posebno ono mitsko i metafizičko u njoj što se odnosi na stvaranje i postanje sveta koji je "celokupnost svih pojava u prostoru i vremenu", sve je to poetski veoma uspešno utkano i u Stojanovićevim prethodnim knjigama, "Krugovanje" i "Sunce sebe gleda". Filozofsko često nadvlada ono lirsko, ali melodioznost i metaforicnost, u leksičkom pogledu bogata poezija Dejana Stojanovića, koji punu deceniju živi i stvara u Čikagu, čine ga lirikom-kosmosofistom koji nastavlja poetsku nit začetu lirskim krugovima Momčila Nastasijevića, Vaska Pope i Aleka Vukadinovića.

-David Kecman Dako
Borba, 15. 3. 2001.

SIMFONIJA ZNAKOVA ILI SKLADNA PORODICA

Dejan Stojanović od početka svoga pevanja pa do danas ostaje veran filozofskom pogledu na svet. Iako je njegova poezija u neprestanom odgonetanju postojanja i smisla, vrhunac svog približavanja filozofiji, a mogli bismo reći i poistovećivanja s njom, ona dostiže u zbirci "Znak i njegova deca."

Ova knjiga svoj prostor traži i nalazi u vremenu pre vremena—u iskonu, onda kad u početku bese Reč".

Znak je reč
Deljenje znaka jeste deljenje reči

Dok je reč bila Jedno
Nije joj trebao jezik

Kada se izdelila
Započeo je razgovor

Znak sebe sluša

("Reč i znak")

Pevanje o znaku i njegovoj deci moguće je objašnjenje sveta, postojanja i opstajanja, svedeno na začudjujuce malo komponenata. Glavnu ulogu igraju znak i (iliti) zrak. ("On stiže tamo /Gde zrak ne može da priviri"), noć i, ili, tama i prostor odnosno praznina—ništa ("I ništa je deo svega / Bez ništa sve bi bilo ništa"). Takođe je začuđujuće do koliko i kakvih sve značenja pesnik dolazi ukrštajući ove svoje osnovne elemente. A svi oni zajedno proizlaze iz jednog i jesu Jedno, jer "Znak prebogat za Jedno / Nemilosrdno izdeli sebe":

Jedno telo je znak
Drugo putokaz

Odstojanja među znacima
Raskršca

Kada se potpuno sažme
Ostaje sam i jedno

("Jedno")

Ova poezija je sva u paradoksima, ali paradoksima koji nisu smišljeni da bi nas šokirali neverovatnim sklopom krajnosti, već su tu da nas iznenade svojom dubokom logikom, u kojoj se krajnosti prirodno otkrivaju kao istovetnosti:

Nadnebni izroni zrak
........................................

Oseti mir ugasle strasti
Sreću beznanja u konačnom saznanju
Bezbrigu i slast nemanja slasti
Nasuprot kretanju i umiranju

("Nadnebni znak")

I ništa ne štrči, ne bode uho, ne zvuči pretenciozno, što često može da se dogodi kada je ova vrsta poezije u pitanju, već se sve sliva i preliva jedno u drugo i sve je u svemu. Kao neka velika pesma vasione, u kojoj ima puno elemenata od drame kosmičkih razmera, ali koja se ipak pretvara u prefinjeni ples. U čarobnu lakocu muzike, ali i u otkrovenje koje istovremeno ostaje i tajna.

Ljubav je jedno od vrlo važnih znacenja ove knjige i njenih znakova:

Kako je srećan Vrhovni znak
Dok sebe gleda
U drugim znacima

("Porodica znakova")

Međutim, ljubav je data veoma široko, ona je i pojedinačna ali, gotovo uvek, i opšta ("Znak je jedno nebo / Znakom--drugim nebom--okruženo" ili "Noć bi bila sama / Da nema znaka koji je budi"), pre svega, to je ljubav zajednice, koja se kroz ljubav stvara i kroz nju postoji ("Svaki znak je zbir znakova / Nijedan nije potpuno sam").

Zbirka "Znak i njegova deca" može se smatrati nekom vrstom kosmogonije, ona je svakako pesnikova najznakovitija knjiga, koja zahteva posebnu čitalacku pažnju i posvećenost, ali koja taj trud nagrađuje jednim neobičnim i vanrednim osećanjem jednostavnosti. Paradoksalno, ali u savršenom skladu sa poezijom o kojoj je reč.

To je i knjiga svojevrsne vedrine:

Znak je osmeh praznine
Kako je samo sama bez njega

Praznina koja se smeje
Probuđeni je znak

("Zrak i znak")

Pred nama je i knjiga mudrosti bitisanja i trajanja:

I odstojanja su deo reda
Oko znaka sve mirno s vrha gleda

("Oko znaka")
Ili:

Znaci se sudare ponekad
Uniste jedno drugo
...........................................

Iz sudara dva znaka
Rađa se nov svemir znakova

("Sudar dva znaka")

Sledeći stihovi imaju u sebi i nesto od njegoševske upitanosti: "Šta je covjek, a mora bit čovjek?":

Nije lako biti Znak
Lakše je biti ništa

("Čuvari mira")

Suština znaka je u letu— "Let je mera sveta":

Nebo za nebom
Krilo za krilom

Život Znaka jeste let
Kad znak prestane da leti
Nestane nebo

("Znak i let")

Ali, da li Znak Dejana Stojanovića može prestati da postoji, da traje, da se preobražava u ništa i ponovo rađa iz ništa? U ovoj knjizi ima svega osim smrti. Kraj Znaka jednostavno ne postoji; ako nestane u jednom obliku, pojaviće se u drugom: "Ništa i Znak su najbliži rod / Ljubavlju pretvoreni u jedno".

Znaku sve služi: "Tama nikada nije izneverila svetlost / Ona ponosno čeka".

Zrak i nista igraju svoju večnu igru u večnoj potrazi jedno za drugim, to jest za samima sobom:

Ništa i znak opet se traže
Usna svetlog tela traži usnu mraka
Erotika zraka

("Ništa i Znak")

Zagledan u suštinu večnog, Dejan Stojanović nam svojom knjigom "Znak i njegova deca" nudi čitav spektar prinicljivih posmatranja i dubokih uvida. Pred nama je nasa vasionska kolevka (u kojoj "Iako sve svuda žuri / Ništa nikuda ne ide") i mogućnost da se bar na tren vratimo svom kosmičkom domu i osetimo da smo i sami jedan njegov znak, odnosno jedno od njegove, to jest, Znakovljeve dece. Jer, kako pesnik podseća:

I kad se izdeli
Ostaje Jedno

Sijanje i sejanje sebe
Sobom u sebe pada

("Znak i brzina").

-Nevena Vitošević
Književna reč, broj 513, februar 2001.

PRKOS TAMNIM SILAMA

Ako je tačno da poezijom, da poetičkim delom i činom struji čist vazduh, sa svojim iskošenim, zavodničkim pogledom, još je tačnije da pesnik ulazi u reč, logos, stih, metaforu, apostrofu, kliktanje ili ćutanje, sa svojom unutrašnjom energijom. Prema pitanjima filozofije života Dejan Stojanović nema direktne afinitete. Uprkos tome, postoji u njegovom pesničkom delu nešto iz štimunga, atmosfere, "filinga", pitanja ove vrste, koja pripadaju određenoj viziji početka i kraja, inicijacije i vaskrsenja; naročito je njegova poezija takva, solidarisanje sa bujičnim, primarnim životom, kao i čudesno osećanje zore i sutona, , svetlosti i senke, nemira i spokoja, tako da iz njegovog pretapanja proizlazi isti neumorni utisak vedrine u svetlo-tamnom ili svetloljubičastom. Ta neumorna, neiscrpna vedrina Dejanove poezije nije pijana, razuzdana pomama od života, nego je većma jedan etički i estetički ponos i prkos tamnim silama i zlim ljudima. Dakako, ova vrsta vitalizma je ukorenjena u humanom, lekarskom, takođe sudbinskom zadatku; jednoj visokoj, neusiljenoj misiji čoveka koji istinu nalazi među ljudima, a ne mimo ljudi, u staklenoj kuli sebičnog, lažnoromantičnog osećanja sveta drugih, ili po priviđenju jednog bez drugog, baš kao u pesmi "Razonoda praznine".

Svaki znak je zbir znakova
Nijedan nije potpuno sam
Praznina ne broji znake
U transu pred njima gubi pamćenje

Kakav su samo izvor zadovoljstva
Ustreptali i prodorni znaci
Beskrajna praznina
Sve ih lako prima

"Traganje za kompaktnijim i esncijalnijim odnosima izmedju poetskog iskaza i slike (simbola) uslovljava nove kvalitativne i stvaralačke akcente pesmotvoračkog zahvata Dejana Stojanovića u odnosu na dosadašnji poetski opus. Odanost zaumnim jezičkim suštinama, "jezikoslovlju" i hermetičnosti značenja, svrstavaju Stojanovića u mali i autohtoni krug pesnika koji poslednjih nekoliko decenija predstavljaju osnovnu kreativnu i umetničku snagu srpske poezije. Pesnikova ezoterična radoznalost preispituje oblikotvorne prauzroke sveta—Znak i Zrak; prve rušitelje i graditelje, primarne metafore postojanja, koje se u međuodnosima analogije i poricanja multiplikuju do večnih istina postojanja i trajanja nasuprot prolaznosti zemaljskih dana." (Petar V. Arbutina)

Iza tih očiglednih biljega i veduta, nad kojima naoko usamljen bdi i smotri, bistro vidi i čisto sanja naš pesnik Dejan Stojanović, rasprostire se jedna neobična, koliko mitska toliko, do dnevnog reporterskog usklika, zemlja praotaca i potomaka, u istoj pesničkoj kantileni. Jer, to ćemo ponoviti, prostor je u Dejanovoj lirici pouzdan, a vreme je leprsavo, nepouzdano.

Zemlja je njegova prvočevina, a nebo je njegova tajna, mimezis, zagonetka. Zemlja jesam, podsećaće nas Stojanović na vrhovnu poemu, na lament Desanke Maksimović. Zemlja i dar očiju, mitsko i zavičajno tle, vladaju širokim magnetnim poljima knjige. Naoružan koracima po zemlji, pradedovskoj i ovoj, ništa manje suđenoj, današnjoj, pesnik vaznosi poglede, otkriva nebeske svetlosti, podiže ekumensko blago pogleda.

Svaka Dejanova pesma je pisana i očima i govorom tako da je vidokrug sve širi, a zenice sve dublje. Čak i minulim, mrtvim, usnulim stvarima i pejzažima, visinama i dolinama, toposima vraćaće izgubljenu energiju ili zatomljenu vodu vidarušu.

"Znak i njegova deca" je poetski utemeljena i simbolički dograđena knjiga stihova koji se susprežu po merama gradacije i po čvrstini konotacije. Ne opisujući suvišno, ne pevajući preglasno, on će omogućiti da udišemo mirise, da delimo ljubavi, da gledamo daleko, da dodirujemo blisko, da naokolo izbijaju pupoljci nepoznatog endemskog bilja, koji sa plodovima zemlje stižu na nebeske gozbe. Iz tamne pojmovne aure odjednom vrcaju i zasvetlucaju ozareni predeli i progovara "krv hajdučka, duša devojačka". Zalebdi u Dejanovoj lirici i nešto smesno i nešto bdesno, iz znaka u znak, iz zraka u zrak!

-Miroslav Mirković Buca
Ilustrovana politika, rubrika Čitati ili ne čitati, broj 2177, 7. X 2000.